Bezumnik

Bezumnik predstasvlja veliki zaokret u Džubranovom književnom radu, ne samo zato što je prvo koje je napisano na engleskom jeziku, nego i zato što žestina karakteristična za njegove ranije spise, ustupa mesto kontemplaciji i duhovnom uzdizanju. Dok književna kritika u Americi pozdravlja „ove poeme i parabole koje poseduju vlastitu muziku, otmenost, naivni šarm i strukturalnu simetriju...“, Mej Zijada ih smatra mračnim i okrutnim. „Koje je dobro za čoveka da dobije pohvale celog sveta, a da ne dobije od Mej“, setno joj prigovara u pismu od 7. februara 1919.Pitate me kako sam postao bezumnik. Ovako se to zbilo: jednog dana, davno pre no što se rodiše mnogi bogovi, probudio sam se iz dubokog sna i video da su mi ukrali sve moje maske – sedam maski koje sam svojeručno napravio i nosio kroz sedam života – i potrčah bez maske ulica punim ljudi uz krike: „Lopovi, lopovi, prokleti lopovi“.Muškarci i žene smejaše mi se, a neki pobegoše u kuće, strahujući od mene.A kad stigoh do tržnice, neki mladić, koji je stajao na vrhu kuće, povika: „Evo ga bezumnik!“ Podigoh pogled da ga vidim i sunce mi poljubi ogoljeno lice, po prvi put. Po prvi put sunce poljubi moje ogoljeno lice i u mojoj duši se razgore plam ljubavi prema suncu i nisam želeo više svoje maske. I kao u zanosu povikah: „Blagosloveni, blagosloveni da su lopovi koji mi ukradoše maske!“I tako sam postao bezumnik.