Ostaci sveta

Tragična sudbina čoveka od Španskog građanskog rata, preko Jasenovca, pa do NATO bombardovanja krajem devedesetih godina prošlog veka, odvija se na velikim platnima čovekove tolerancije, opstanka, bola... Mogućnost, uopšteno govoreći, da se sve to predstavi u prvom romanu o Jasenovcu kao dominantnoj temi, jeste veliki pokušaj da se ujedno prikažu i sva stradanja dvadesetog veka. Igor Marojević u svom nesumnjivo najboljem dosadašnjem delu o „veku logora“, kako se i naziva dvadeseto stoleće, piše hladnim tonom, čija melodija, uprkos svem užasu, pronalazi vatru koja tinja i baca plamen sećanja na one ljude i njihove sudbine koji sve više tonu u zaborav pred nekim drugim ratovima, nekim drugim krvavim stradanjima. U takvom miljeu, Ivanka Novčić, jedna od protagonistkinja ovog romana, svojim čudnovatim erosom uspostavlja balans, ili, bolje rečeno, prelaz između tame i svetlosti, nudeći nadu u spasenje nevinog, ili bar drukčiji pogled na ono što je preostalo u Ostacima sveta...– Zoran BognarIgor Marojević u romanu Ostaci sveta pronosi novu postideološku štafetu širom evropskog prostora. Pripovedači predaju jedan drugom govornu štafetnu palicu, kako bi tehnikom skaza ispričali istoriju stradanja u dvadesetom veku, od Španskog građanskog rata do NATO bombardovanja SR Jugoslavije. Ako je Hana Arent ukazala na banalnost zla totalitarnih ideologija dvadesetog veka, u jednom od najboljih srpskih romana u dvadeset prvom stoleću Marojević pripoveda o nepodnošljivoj učestalosti patnje ili (pre)velikim ostacima zla. U dobu visokoideologizovanih i pristrasnih narativa kojima obiluje savremena književnost, autor uspeva da u naraciju uvede vapijuću poliperspektivnost u predočavanju zločina: od Jasenovca i Blajburga do Kravice i Srebrenice. Na taj način izbegavaju se pojednostavljujući uvidi u psihološke profile i „levih“ i „desnih“, i zločinaca, ali i žrtava, u korist njihove istorijske uverljivosti i romaneskne uzbudljivosti.– Dr Igor Perišić